English    Francais
 naslovna
 O Medijskim inicijativama
 Uvodnik
 Mediji i politika
 Medijska politika i zakoni
 Mediji, kultura i društvo
 Medijsko tržište
 Novi mediji
 Novinarstvo danas
 Recenzije
 Specijalni izvještaji
 Mediji i tranzicija
 Mediji i izbori
 Online medijska lepeza ljudskih (ne)prava u BiH
 pretraživanje
 info
 kontakt
 linkovi
 mailing lista
 sponzori
 
Medijsko trziste -> Slovenija
SLOVENACKI MEDIJI U VLASNICKIM TURBULENCAMA
11.05.2004: Gojko Bervar

Početkom proleća došlo je do promene statuta o ljubljanskoj novinskoj kući DNEVNIK. Menjan je član statuta po kome rukovodstvo ne može postaviti ni razrešiti odgovornog urednika bez saglasnosti novinara. Po novom pitanje saglasnosti novinara kod imenovanja novog odgovornog urednika ostalo je na snazi, no drugi dio tog istog člana promenjen je tako, da vlasnici žele li prekinuti odnos sa postojećim odgovornim urednikom, zaposlenima ostavljaju samo pravo neobaveznog mnijenja. Pravo veta, koje je u Dnevniku kao jedinim dnevnim novinama, pa čak i jedinom mediju u Sloveniji postojalo do tog vremena, znatno je izgubilo oštricu.

Slovenački zakon o medijima naime ne traži saglasnost zaposlenih kod promena odgovornog urednika, dovoljno je da vlasnici zaposlene pitaju za mišljenje koje mogu uzeti u obzir ali ne trebaju.

 

Istorija vlasničkih promena u slovenačkim medijima

 Promena statuta u DNEVNIK-u kazuje nam razgranatu priču o znatnim promenama na području vlasništva medija u Sloveniji. Dok je procesom privatizacije početkom devedesetih vlasništvo većine medija ostalo u rukama zaposlenih, ono je u poslednjim godinama sve više počelo prelaziti u ruke finansijskih firmi, velikih preduzeća i paradržavnih fondova. Slovenačka privatizacija u omeru 30:30:40, koja je trideset posto vlasništva besplatno podelila radnicima, 30 posto pararžavnim fondovima, a 40 posto je otišlo na slobodno tržište, zaposlenima je omogučila, da pored one trečine vlasništva posebnim ugodnostima kupuju i akcije svog preduzeća na tržištu, pa su tako mediji u prvim godinama bili do 60 posto, pa i više, u rukama zaposlenih. To objašnjava i pomenuto pravo veta u Dnevniku. Naime statuti preduzeća mogu se menjati jedino dvotrečinskom većinom, pa su radnici, dok su imali većinu glatko izglasali klauzulu o potrebnoj saglasnosti kod imenovanja i razrešenja odgovornog urednika. No s vremenom cene akcije medija su se vinule u oblake, pa su ljudi počeli prodavati svoje dionice, koje su s vremenom dostigle čak i deseterostuko veću cenu. Tad je počeo pravi stampedo, pošto su neki od njih prodajom mogli kupiti i stanove, a čim su to videli i ostali, počeli su prodavati akcije brzinom munje, da bi na kraju u rukama novinara ostalo (od nekadašnjih 60%) jedvite 5 ili 6 posto akcija svojih medijskih kuća.

Taj prvi val kupovanja medijskih akcija u igru je uveo bankare, investicione kompanije "“ koji su ušli u posao očekujući daljni porast vrednosti cene. No tržište se smirilo, novog velikog porasta nije bilo pa je nova vlasnićka struktura ostala prilično vremena dosta jednaka. Prinos na akciju je iznosio od 12 pa i do 25 posto, što je vrlo zadovoljavajuće, pa je neko vreme vladalo zatišje. U to vreme, struktura vlasništva je bila podosta raštrkana, što je bilo s jedne strane dobro za novinare, jer se raznoliki vlasnici nisu uspeli dogovoriti za takve promene statuta, koje bi ograničile moć zaposlenih.

Godine 2000 došlo je do pokušaja političkog udara na medije. Kratkotrajna desno orentisana vlada dr. Andreja Bajuka pokušavala je preko vlasništva što su ga držali paradržavni fondovi doći do utecaja najvećih dnevnih novina DELO, no one su to izbegle tako, da je jedan od fondova, predvođen direktorom postavljenim od odlazeće vlade brzo prodao dio akcija preduzeću Gorenje. Time je na neki način dat znak i drugim preduzećima, kako se u medijskim akcijama krije jedan siguran kapital, pa je nešto kasnije u posao ušla i Pivara Laško, koja danas, recimo, drži četvrtinu akcija DELA.

U DNEVNIK-ovoj kući tako je nekadašnja knjižara DZS postala većinski vlasnik sa preko 51 posto, dok je sa četvrtinom u novine ušla austrijska Styria, izdavačka kuća katoličke provinjencije. Tek novi vlasnici u DNEVNIKU su se uspeli saglasiti oko promene Dnevinikova statuta, pa se tako može očekivati, kako će sadašnji odgovorni urednik novina Mrian Lesjak, profesionalac od glave do pete, skoro postati Dnevnikova prošlost. Ili u najmanju ruku "“ zbog ucene usled velikog pritiska vlasnika koji insistira na budućem (sve žutijem) profilu novina.

 

Kako razmišljaju novi vlasnici

 Problem sa novim pretumbacijama na slovenačkom medijskom tržištu je naime u tome što su u tu granu ušli ljudi sa malim ili nikakvim poznavanjem osobenosti medija. Njima je svejedno, kako novine izgledaju, kakva je njihova istorija "“ jedino što vide je profit, koje bi one trebale doneti. Ĺ to u najmanju ruku znači, da imaju pred očima samo veliki tiraž takozvane žute štampe, pa žele i nekada "ozbiljne" novine što brže pretvoriti u tabloide. Kratkovidnost tog razmišljanja može objasniti činjenica, da oni medije jednače sa prozvodnjom cipela "“ pa kad jedan model ne donosi dovoljno novaca, na tržište treba pošto-poto izbaciti novi model. No novine su nešto sasvim drugo od klasične robe za prodaju "“ one imaju publiku, koja je naviknuta na njihov stalni profil "“ pa od njih očekuju, da zadovolje njihove interese za informacijama na način koji oni već poznaju. Čitaoci ozbiljnih novina ne žele umesto verodostojnih informacija u svom listu čitati tračeve. Ako imaju takve sklonosti oni ih zadovolje kupnjom još jednih novina, a nikako ne žele promenu u listu, koji je baš svojim specifičkim profilom prešao u njihovu dnevnu naviku. Krajnji rezultat takvih ideja novopečenih vlasnika mogao bi biti totalan krah jednih nekada dobrih novina, koje se u "žutoj štampi" ne mogu snači "“ barem ne isto tako dobro kao oni, koji taj posao obavljaju već godinama pa su i prikupili svoju specifičnu publiku.

 

Na udaru i nacionalka

 Međutim tip razmišljanja, koji bi zbog novca sve prebacio u žutu i komercialnu sferu, nije dotakao samo štampane medije, on na velika vrata ulazi i u elektronske, pa i u nacionalne. RTV Slovenija, na primer, se zbog starih grehova i pomalo čudnog shvaćanja vlasti o tome da treba na pretplatu, koja je sama po sebi para-porez, plačati porez, našla u dubokom minusu. Ona bi trebala, po mišljenju stručnjaka firme AT Kearny, transformisati svoje programe tako, da koštaju što manje i donose što više novca. Po toj logici, trebalo bi recimo trenutačno najpopularniji 2. program Radia Slovenija - Val 202 rasteretiti govornih priloga i ubaciti što više muzike "“ koja je, jasno najjeftiniji deo programa. A taj isti program je najpopularniji baš zbog toga, što za razliku od komercijalnih stanica, daje dovoljno informacija specijalno prilagođenih publici lakšeg radio programa. U svrhu smanjenja troškova trebalo bi znači promeniti profil nekog programa, koji je popularan baš zbog profila kakav ima.

Dokle može stiči novi lov za profitom pokazuje jedan slučaj, kojim se u poslednje vrjeme bavio slovenački novinarski sud časti. Jedna od komercialnih radio-stanica omogučila je krajnje desničarskom političaru, da u njihovom programu vređa čoveka, s kojim se ne slaže, nazivom "psihički bolesnik". Dok supraniku nije pružena mogućnost da u istoj emisiji odgovori na uvrede, tom istom političaru je nekoliko minuta kasnije omogućeno da uvrede ponovi još jedan put, pa i nadopuni novima. Na sudu časti, novinar, koji je vodio taj program, branio se rečima: "Mi smo komercialna stanica, a ljudi vole slušati takve stvari". Takvo shvaćanje dotiče samo dno naše profesije. Sledeći mogući stupanj može biti jedino poziv na linč nedovoljno "naših", drukčijih, stranih ili pak samo nesimpatičnih.

 

Budućnost

 Profesor na ljubljanskom fakultetu za društvene nauke dr. Sandra Bašić Hrvatin je zajedno sa Lenartom Kučičem otkrila u jednom istraživanju, kako slovenački medjiski prostor kontrolira šačica pojedinaca. Oni su delimično ljudi postavljeni političkim kriterijima, delomično šefovi velikih preduzeća. Svi oni sede u većini nazdornih odbora velikih slovenačkih medijskih kuća, i za sada jedina stvar što ih zanima to je monopoly "“ igra u kojoj treba osvojiti što više vlasništva, izbacujući druge iz igre. Njihov interes za vlasništvo medija nije dugoročan, pa će u trenutku, kad izvana ili iznutra Slovenije dobiju dobru ponudu bez razmišljanja prodati svoj udio u novinama. Tako postaje ironija, pišu pomenuti istraživači, kako su nekadašnje socijalističke zemlje iz istočne i srednje Evrope rasprodale svoje medije još u razdoblju 1990/92, dok je Slovenija svojim načinom privatizacije, ograničavanjem vlasništva uspela jedino to, da će se sa istim posledicama suočiti deset ili petnaest godina poslije svih ostalih.

 

Gojko Bervar radi kao novinar-komentator za unutrašnju politiku i pitanja religije na Radiju Slovenije. © Media Online 2004. All rights reserved.

 
19.10.2004
 Slovenija
29.05.2003
 Slovenija
15.05.2003
 Slovenija
10.03.2003
 Slovenija